04/03/2026
Nasuprot tome, melanholija se ponaša
kao sablast koja se uselila u naš unutrašnji dom i ugasila svetla jedno po jedno.
Melanholija nema kraj. Ili bolje rečeno, pravi se da ga nema. Dok tuga prazni svet, melanholija prazni samu osobu. Čovek u ovom stanju ne pati samo zato što nekoga ili nečega nema. On oseća da je on sam postao bezvredan, ništavan i nedostojan pažnje. Gubitak se ovde ne priznaje kao nešto što se desilo spolja, već se izgubljeni objekat, sa svim svojim manama i svim našim neizgovorenim besom prema njemu, unosi duboko u unutrašnjost ličnosti. Mi se poistovećujemo sa onim što smo izgubili, ali ne na isceljujući način, već tako što senka tog gubitka pada na celokupno postojanje, čineći nas nesposobnim za rad, ljubav ili radost.
O melanholiji
