03/09/2025
Poštovani gradjani, dragi prijatelji,
Pre tri dana, objavio sam na mom fejsbuku da nas je napustio prijatelj. Miša Vešović. Mnogo gradjana je odgovorilo i reklo je da prenesem izraze saučešća porodici, pa to sada i činim.
Kako nisam dovoljno pribran da pričam o Miši, ovaj tekst ću pročitati. Prvo ću pričati nešto o Miši, a posle za Mišu. Pošto nisam stigao da ništa od ovog proverim, ne zamerite mi što dosta od ovih podataka neće biti tačno.
Miloš Vešović – Miša, rodjen je 2.9 1934 na Vlasini, gde su mu roditelji bili učitelji. Potiče iz stare crnogorske porodice. Zapamtio sam reči koje sam čuo od svog oca: crnogorci su ili jako kvalitetni ljudi ili uopšte nisu, nema sredine. Vešovići su spadali u one prve. Njegov otac Đuro bio je direktor škole koju sam pohadjao, bio je blag čovek, đaci se nisu bojali od njega. Kasnije sam ga lečio, kao i njegovu suprugu, a njihov mladji sin Bogdan (Buda) bio je u istom razredu sa mnom. Posle smo i stanovali u istoj zgradi u kojoj su moja majka i Miša, kao i dosta drugih profesora, dobili stanove.
Par godina smo predavali zajedno u Medicinskoj školi, on kao redovni profesor srpskog jezika, a ja kao honorarni predavač anatomije. Pre nego što ću ući u učionicu kod budućih laboranata Miša me je pozvao i rekao mi: molim te u tom razredu ima jedan učenik, verovatno neće ništa znati tvoju anatomiju, ali divno peva. Obrati posebnu pažnju na njega. Mislio je na Mileta "Kaundu", naravno da sam obratio posebnu pažnju. Djaci su obožavali svog profesora. U nekom listu koje je u to vreme izdavala škola napisali su: "volećemo ga odavde do večnosti" – u to vreme u bioskopu se gledao čuveni Zinemanov film sa tim nazivom.
U toku godina Miša je menjao zaposlenja, zaduženja i funkcije.
Bio je upravnik pozorišta u Zaječaru, direktor Političke škole u Gamzigradskoj banji, organizacioni sekretar sreskog komiteta Saveza komunista, i verovatno još po nešto.
Miša je podjednako voleo "male ljude", družio se sa Karbulom Brusom, Borom Jaretom, kao i sa svojim učenicima, van radnog vremena. Naravno, cenio je i svoje predpostavljene, druga Mandija i ostale.
Poseban je bio njegov odnos sa školskim drugom iz gimnazije i sa studija, Zoranom Radmilovićem. U svojoj knjizi, o Zoranu, naš poznati glumac Caci Mihailović, u kafani Dva Brata, razgovarao je sa Mišom i načinio je njegovu fotografiju.
Kasnije se intenzivno družio sa školskim drugom, dr Batom Đorđevićem, specijalistom ORL, ali je njegovo druženje sa Srećkom Nikolićem ušlo u legendu. Kako smo Srećko i ja održali mnogo ovakvih tužnih govora, red bi bio da se Srećko oprosti od Miše ali on je to meni poverio.
Poslednjih dvadesetak godina, od kako sam "preko p**a crkve" otvorio Polikliniku "Paunković", tj u blizini kafane Dva brata, u kojoj je Miša stolovao od kako je u penziji, oformljen je "konzilijum": Miša je imenovao Srećka za predsednika, ja kao "akademik" imenovan sam za stalnog člana, a vrlo česti članovi su bili: Zoki kelner, Mile stolar, Radojica preduzimač, Toma Mijović, pesnik, urednik časopisa Razvitak, povremeni članovi Isa Marković, jedno vreme prof Jakša Dinić. Kada su po neke nedelje svi bar jedanput svratili bio je vrlo srećan. Imao je običaj da kaže "hvala vam što ste mi ulepšali dan". Poslednje dve godine, od kako je Mišina sposobnost za kretanje bez tudje pomoći bila ometena, konzilujum je primio i jednu damu, Mišinu i Draginu kumu, Ivanku. Često su njih dvoje bili jedini prisutni članovi. Obično se na konzilijumu odredjivalo ko je sutra zadužen da dovede Mišu. Konobari su imali poseban tretman, uglavnom ih je zvao po nadimcima. Kafana mu se posebno odužila kao posebnom gostu: na stolu je stajala rezervacija sa punim imenom i prezimenom, a vlasnik Sima je dao da se ugravira u sali pločica sa imenom.
Miša je posebno bio ponosan na svog sina Dušana. Obaveštavao me je o svakom njegovom uspehu: učešću na nekom velikom naučnom skupu, putovanju po bivšoj Jugoslaviji gde je Dušan imao svoje pacijente, po gotovu kada je prezentovao neki od svoji radova u svetu. Poslednju put, pre 4-5 dana, kada smo bili zajedno u bolnici rekao nam je: srećan sam što se o meni staraju dva najsposobnija lekara, moj Dušan i Nebojša.
Najdublje israze saučešća njegovoj porodici, ćerki Mariji, sinu Dušanu, i njihovoj deci. Njegovoj Dragani šaljemo društvo, da nje nije bilo verovatno bio redosled bio obrnut.
Mišo, prijatelju moj, neka ti je laka zemlja !!!
