17/09/2025
Govor održan na komemorativnom skupu u amfiteatru Zdravstvenog centra15.9.2025
Poštovani prijatelji, rodbino i poštovaoci našeg Srećka,
Sve što želite da čujete o njemu, napisao je on sam, objavljeno na web situ Poliklinike Paunković u kojoj je on radio od 2006 do 2018 godine. Ivod iz njegove biorafije dat je i u sklopu ovog teksta.
Ovo je ono što sam ja smislio predhodne besane noći
Srećka sam upoznao 1963 godine, bio mi je demonstrator na predmetu patologija. Jako je lepo i jasno predstavljao tu nauku, činilo nam se da je ta teška materija koju su nam nekada vrlo konfuzno iznosili asistenti pa čak i docenti vrlo jednostavna i laka za razumevanje.
Posle 2-3 godine sreo sam ga u Zaječaru gde je bio lekar u Opštoj praksi. Nisam znao da ima neke veze sa Zaječarom, on je tu došao na poziv svog poznanika veterinara koji mu je obećao da može da dobije službu. Rekao mi je da tu radi, da je iznajmio sobu u Zmajevoj ulici i pitao me je da li znam nekog kolegu koji traži smeštaj kako bi podelili troškove. Kako je u to vreme i moj kolega sa godine, budući osnivač naše Službe za patologiju, Mića Oprić tražio mesto gde će stanovati upoznao sam ih. Kasnije se izmedju njih razvilo prijateljstvo što je doveloi do kumovske veze.
Srećko je bio čovek iz patrijarhalne familije, iz prave Srbije, imao je petoro braće i sestara. Živa je još najstarija sestra i najmladji rat. Posebno je bilo interesantno slušati njegove priče o životu. Na pr. Od njegovog Kušića se 7 km peške išlo do škole (mislim u Ivanjicu) a iz njegove kuće je bilo 4-5 djaka. U vreme dugačkih zima i velikih snegova najviši i najsnažniji je samo imao cipele, ostali su hodali samo u vunenim čarapama. Posle su ih sušili iznad furune u učionici da bi ih opet koristili za povratak.
Starešina njegove kuće bio je njegov stric. On je odgovarao za opstanak svih "Abaza". Danas bi se reklo da je "obavljao dužnost Šefa menadžmenta i da je organizovao održivi razvoj kuće". Njegov otac se zaposlio kao noćni čuvar u Fabrici duvana u Nišu. Iz tog razloga i Srećko se obreo u Niškoj gimnaziji. Imao je besplatan krevet. U vreme žetve otac je morao da ode u Kušiće gde je obavljao teške radove: kosio je nepregledna polja svoje prodice. Sinu je ostavljao kantu masti i džak brašna, od toga je Srećko pravio mekike. Srećko je bio odličan djak. Jedan put je profesorka srpskog zadala za pismeni zadatak temu: "Kakve misli me obuzimaju kada prolazim pored spomenika oslobidilaca Niša". Najbolji učenik je ostavio praznu stranicu. Kada je profesorka (mislim da je to bila Slavka, kasnije udata Arsenović) pitala "zašto Srećko" on je ozbiljno odgovorio: ja ne znam gde je taj spomenik. Na pitanje pa gde ti stanuješ, i njegov odgovor – u fabrici duvana, odgovorila je: pa ti svaki dan prolaziš pored njega. Srećko je kazao: profesorka meni je otac rekao da ne smem da zveram levo-desno, nikada nisam pogledao taj spomenik. Dobro, kazala je Slavka, odrediću jednog druga iz razreda da te odvede do spomenika. U njegovom razredu je bio kasnije poznati glumac Ljubiša Samardžić, ne znam da li mu je dodeljen baš taj zadatak.
U biografiji Srećkovoj stoji i da je u periodu od 1991-1993 bio generalni direktor ustanove koja je obuhvatala celu zdravstvenu službu Timočkog regiona. Zamislite šta bi to danas značilo: pacijent je bez up**a mogao da ide u svaku zdravstvenu ustanovu, bez zakazivanja – Timočki region tada se nije delio na zaječarski i borski okrug. Zaposleni u nekom segmentu zdravstva su jednostavije menjali mesta zaposlenja i gradove u kojima su živeli i radili.
Njegov nagoveštaj da je obavljao najodgovornije funkcije u društveno-političkim strukturama podseti me: bio je pozvan na čuvenu 8 sednicu Centralnog komiteta. Morao je da se izjasni da li je za Slobodana Miloševića ili Ivana Stambolića. Sednica je prenošena preko televizije. Moja Olga Jojić mi je ujutro rekla: što je lepo dr Srećko govorio. More kaži mi za koga se izjasnio. Ne znam, nisam dobro razumela. Odlično, nadam se da nije ni Milošević. Sutra sam ga pitao, rekao mi da mu je Ivan (Stambolić), inače njegov zemljak i prijatelj rekao da mora da se izjasni i to protiv njega. Izjasnio sam se nekako uvijeno. Nadam se da sam mu sačuvao glavu. Kasnije nažalost je djavo došao po svoje.
Njegov skromno napisan podatak da je odbranio doktorsku tezu pod nazivom: Intrahospitalno širenje hepatitis "B" virusa, na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1980, ne sadrži i činjenicu u kojoj sam ja bio svedok i učesnik: to je bio prvi izveštaj u Jugoslaviji da je korišćena radioimunološka metoda za odredjivanje HBs antigena (Australija antigen) koja se danas radi u svakoj laboratoriji.
Najzad ono što je meni lično puno značilo: mogao sam da se oslonim na Srećka u svakoj nevolji. Kada sam se jedne zime uputio na Taru sa svojim starim Golfom, suprugom i malim Mihailom, pukao nam je homokinetički zglob. Ostavili smo auto nadomak Užica, u Uzićima, i nekako se dovukli do Tare. Javio sam Srećku za svoju nevolju: on je našao deo za auto, poslao ga autobusom koji je išao za Crnu Goru i deo je stigao majstoru. Meni je obezbedio vozača iz Užica (preko Zorana Sokolovića i Neše Živadinovića), odvezao me je do mog Golfa koji me je strpljivo čekao.
Kada sam 2008 godine u Konstanci u Rumuniji doživeo infarkt mozga, moja Džejn koja se tada našla u vekoj nevolji - pozvala je Srećka. On je tada mirno rekao čuveno svoje: ne brini rode, u Rumuniji ima Drakulić neku svoju firmu, poslaćemo vozača da Nebojšu, Tebe i vaš auto doveze do granice. Tog p**a ne želim da se sećam, laknulo mi je kada sam na našoj granici ugledao Srećka. Čekao me je.
Tog čoveka jako su cenili i voleli ljudi, on je o njima brinuo: njegov tast Andra "Žokabinje", njegovi brojni kumovi i prijatelji, njegova supruga Zorica sa celim Kruševačkim klanom i porodice Mirkova i Mikijeva. Zorica mu je vraćala dug godinama, verovatno mu bi životni vek bio znatno kraći da nije bilo njene pažnje.
Njegovoj brojnoj podici upućem najdublje saučešće.
Prijatelju neka ti je laka zemlja.
