Vaš Psihoterapeut - Jelena Đurić

26/12/2025

Praznični period često nosi sa sobom kontradiktorne emocije. S jedne strane, društvo nas podseća na radost, zajedništvo i toplinu, dok s druge strane, mnogi od nas mogu osećati usamljenost, tugu ili čak pritisak da budemo „srećni“ po svaku cenu. Očekivanja da praznici budu savršeni i ispunjeni ljubavlju mogu samo produbiti osećaj praznine ako realnost ne ispunjava te ideale.

Postavlja se pitanje: Šta to zaista tražimo kada se osećamo usamljeno? Možemo li priznati sebi da osećaj tuge, pa čak i otuđenosti, ima pravo da postoji, i da to nije znak slabosti, već deo ljudskog iskustva? Ponekad je najvažnije osloboditi sebe od zahteva da se osećamo „ispravno“ i jednostavno dozvoliti sebi da budemo u skladu sa svojim unutrašnjim ritmom.

Nova godina ne mora biti savršena niti opterećena nerealnim ciljevima. Možda je najvredniji poklon koji sebi možemo dati prihvatanje, kako sopstvenih osećanja, tako i nesavršenih odnosa koje imamo s drugima.

Autor : Jelena Đurić, psiholog & psihoterapeut

18/12/2025

Postoje ljudi kojima je imperativ da budu dobri. I jesu dobri, a i loši, kao i svi mi. Ali problem nastaje u njihovom prestrogom superegu koji od njih zahteva da moraju uvek i u svakoj situaciji da budu dobri i ukoliko osete da nisu često bivaju preplavljeni krivicom Koji užasno teško podnose i svim silama pokušavaju od nje da se odbrane.

To su oni ljudi koji će biti korektni, vredni, pošteni, ali ako izrazite neko lično nezadovoljstvo, osetite se ranjivo u odnosu sa njima, oni neće imati kapacitet da na kratko napuste svoje sobstvo I zaista budu tu za vaša osećanja, jer za njih vaša osećanja predstavljaju optužbu i umesto empatije dobićete napad Kako niste korektni, kako ih stalno optužujete za nešto i krivite, pokušavaće da u vas smeste osećanje krivice, jer u tim trenucima najčešće nemaju uvid da je uzrok njihove krivice u njima samima. Vi postajete izvor takvog njihovog stanja, iako je to nerealno, oni u to zaista veruju, pa ćete umesto empatije dobiti napad. Za vaša osećanja tu nema mesta. Mogu ih umanjiti, obezvrediti i na taj način se distancirari od primarnog afekta I vratiće sebi providni osećaj kontrole. Jer nije do njih, do vas je.

Sa takvim ljudima je teško, ali ne i nemoguće graditi odnos, pod uslovom da postanu svesni svog obrasca i potrude se da ga promene. Medju njima ima zaista jako kvalitetnih ljudi, inteligentnih, obrazovanih, ambicioznih, pouzdanih, ali se u bliskim relacijama ne snalaze zbog prestrogog unutrašnjeg kritičara koji od njih zahteva ništa manje od savršenstva.

18/12/2025

🎄 Od euforije do melanholije: Praznični vodič za dušu 🎄

Bliže nam se praznici, a sa njima i različita osećanja – od euforije do melanholije. Ovo je period kada se mnogi suočavaju sa pritiskom da budu srećni, savršeni, okruženi porodicom i prijateljima. Ali šta ako se osećate usamljeno, iscrpljeno ili pod pritiskom? Nova godina, takodje, nosi sa sobom pritisak da sumiramo prethodnu i planiramo buduću, ali šta ako se osećamo izgubljeno? Prvo, dozvolite sebi da budete kako jeste. Ovo nije vreme za forsiranje savršenstva, već za introspektivne korake ka boljem osećaju.

🖋 Refleksija i dnevnik
Pišući dnevnik, razmislite o svemu što ste postigli. Čak i ako vam deluje da nema "velikih" dostignuća, setite se trenutaka kada ste se suočili s izazovima, pomogli drugima, ili samo pronašli snagu da nastavite dalje. Male pobede su deo velikog mozaika. Ako vam je teško, zapitajte se: "Kada sam poslednji put bio ponosan na sebe?" Ako baš ničega ne možete da se setite možda je sad pravi trenutak da uradite nešto zbog čega ćete na kraju dana biti ponosni. Kad je najbolje vreme da uradite? Upravo sad. (možete mi ostaviti komentar i podeliti sa mnom šta ste uradili 🙂)

🌟 Lepi trenuci
Prisetite se lepih trenutaka – ali ne ostajte samo na tome. Razmislite kako ste vi doprineli da ti trenuci budu posebni. Možda ste odlučili da pozovete prijatelja, ili ste nekoga nasmejali baš kada mu je to bilo potrebno. Ovo nije samo podsećanje, već prilika da shvatite kako imate moć da kreirate nove lepe trenutke.

🎁 Zahvalnost i pokloni sebi
Razmislite o ljudima koji su ostavili trag u vašem životu. Šta ste vi doneli u njihov? Ovo ne samo da povećava zahvalnost već i vraća osećaj svrhe. Poklonite sebi nešto sitno: toplo ćebence, knjigu, ukrasnu sveću, novogodišnje lampione ili ukusnu čokoladu – jer briga o sebi nije luksuz, već potreba.

🧘‍♀️ Relaksacija i opuštanje
Praktikujte tehnike disanja – spor udah i izdah mogu da umire telo i misli. Dodajte tome toplu kupku, sveće ili mirisno ulje. Stvaranje prijatne atmosfere može biti vaš ritual regeneracije.

Praznici nisu takmičenje, niti moraju biti savršeni. Važno je da ih oblikujete prema svojim potrebama. Malim koracima, pronađite radost i mir u svom ritmu. 🌟

Autor : Jelena Đurić, psiholog & psihoterapeut

17/12/2025

Cesto se govori "Kad si dobar, svi te gaze". Pa malo da pojasnim... :) Dobar covek nije onaj koji dozvoljava drugima da ga gaze. Dobar covek je onaj koji je prvenstveno dobar prema sebi. Tek kad smo prema sebi dobri, volimo i postujemo sebe, tada mozemo biti dobri i za druge. :) Ako je neko u toj meri "dobar" da ga svi gaze, rec je o nedostatku samopostovanja. Budite dobri prema sebi, pre svega, i jasno postavite granice, tad ce vas i drugi postovati.

05/12/2025

Primećujem da se na društvenim mrežama često javlja potreba da budemo viđeni. Ne nužno hvaljeni ili uveličani, već da neko pokaže iskreno interesovanje za naše svakodnevne trenutke, da se njima obraduje, da ih reflektuje.

U osnovi, to je duboka ljudska potreba. Potreba za time da neko primeti da postojimo. Mnogi od nas su ostali uskraćeni za tu vrstu prisustva u detinjstvu, pa kasnije traže pogled koji će to nadoknaditi.

Društvene mreže tu mogu biti i korisne i problematične. Korisne, jer omogućavaju da se ta potreba bar delimično zadovolji. Problematične, jer se često zadovoljava od ljudi koji nisu stvarni objekti u našim životima. Tada ono što na površini izgleda kao slaganje i toplina, u pozadini može nositi zavist, konkurentnost ili površnu znatiželju – umesto stvarne bliskosti.

Poenta nije da ovo proglasimo dobrim ili lošim. Pre je poziv da prepoznamo šta nam je potrebno i da pronađemo načine da to dobijemo u odnosima koji mogu da izdrže težinu naših potreba.
A isto tako i da vidimo gde smo previše zavisni od pogleda drugih, a gde možemo da izgradimo kapacitet da sebe vidimo iznutra

04/12/2025

SVI SMO MI POMALO NARCISI
Kako se narcizam manifestuje u svakodnevnom životu i različitim poremećajima

Narcizam je pojam koji mnogi povezuju isključivo sa negativnim osobinama, ali zapravo je deo normalnog ljudskog funkcionisanja. Svako od nas poseduje zdrav narcizam, koji je ključan za očuvanje samopouzdanja, osećaja lične vrednosti i sposobnosti da se postavljaju granice u odnosima. Zdrav narcizam omogućava osobi da voli sebe, bude ponosna na svoje uspehe i razvije stabilan osećaj identiteta.

Međutim, kada se narcističke potrebe ne zadovolje na adekvatan način u detinjstvu, može doći do razvoja patološkog narcizma. U takvom slučaju osoba postaje osetljiva na kritiku, nesigurna u svoju vrednost, sklona idealizaciji sebe i drugih, ali i preteranom reagovanju na najmanje frustracije. Patološki narcizam se ne razvija kao jednostavna preteranost zdravog narcizma, već kao posledica nedostatka stabilnih iskustava prihvatanja i ljubavi, što rezultira dubokom nesigurnošću i često disfunkcionalnim ponašanjem.

Kako se narcizam manifestuje u različitim stanjima i poremećajima?

Narcizam je prisutan kod svih nas u različitim stepenima. Ekstreman oblik narcizma može se videti u psihotičnim stanjima, gde dolazi do potpunog povlačenja libida u ego. Osoba sa psihotičnim poremećajem je toliko narcistična da stvarnost zamenjuje unutrašnjim fantazijama koje projektuje na spoljašnji svet. Njena percepcija drugih i stvarnosti postaje potpuno iskrivljena, jer ne može da razlikuje spoljne događaje od unutrašnjih doživljaja.

Patološki narcizam prisutan je u različitim oblicima kod mnogih poremećaja ličnosti i manifestuje se na različite načine u zavisnosti od specifičnosti svakog poremećaja.

Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti imaju preterano naglašenu potrebu za divljenjem i konstantnim potvrđivanjem sopstvene vrednosti. Teško podnose kritiku i doživljavaju ekstremne reakcije kada je njihova grandiozna slika o sebi ugrožena.

Kod graničnog poremećaja, narcizam se ispoljava kroz intenzivnu potrebu za potvrdom i osećajem bliskosti. Ove osobe često doživljavaju intenzivna osećanja napuštenosti i straha da nisu dovoljno vredne, što ih dovodi do nestabilnih i dramatičnih odnosa. Narcizam se ovde manifestuje kroz potrebu da budu u centru pažnje i da stalno traže potvrdu ljubavi.

Kod histrioničnog poremećaja ličnosti, narcizam se ogleda u stalnoj potrebi za pažnjom i dramatičnim ispoljavanjima emocija kako bi osoba dobila potvrdu od okoline. Iza ove teatralnosti krije se krhko samopouzdanje i narcistička potreba za pažnjom i validacijom.

Osobe sa paranoidnim poremećajem ličnosti takođe imaju izražen narcizam, ali se on ispoljava kroz uverenje da su stalno ugroženi od strane drugih. Oni imaju preuveličan osećaj sopstvene važnosti, ali to projektuju na svet oko sebe, verujući da su mete zavera i da ih drugi konstantno napadaju.

Kod antisocijalnog poremećaja ličnosti, narcizam se ispoljava kroz nedostatak savesti i bezosećajnost prema drugima. Ove osobe smatraju da su iznad zakona i normi, ponašaju se bez griže savesti ili osećaja odgovornosti.

Narcizam se može primetiti i kod različitih neurotičnih poremećaja, jer se i kod ovih stanja povlači energija prema sebi i oseća se preterana fokusiranost na sopstvene brige i stanje.

Kod depresije, često dolazi do povlačenja u sebe zbog osećaja niskog samopoštovanja i bespomoćnosti. Osoba može biti toliko zaokupljena svojim osećajem neuspeha i bezvrednosti da ne može da se osvrne na potrebe i osećaje drugih ljudi, što je jedan vid narcističke preokupiranosti sobom.

Kod hipohondrije, osoba je usredsređena na svoje fizičko zdravlje, često verujući da ima ozbiljnu bolest uprkos medicinskim uverenjima da je zdrava. Ova prekomerna briga o sopstvenom telu je takođe oblik narcizma, jer fokus postaje opsesivan i isključuje sve drugo.

Socijalna anksioznost je još jedan primer gde je narcizam prisutan. Ljudi sa ovim poremećajem često veruju da su u centru pažnje, da ih drugi neprestano ocenjuju ili kritikuju. Ova preterana usmerenost na sopstvene društvene performanse može biti izraz narcističke brige za to kako ih drugi vide.

Kada govorimo o narcizmu, zapravo mislimo na proces u kojem osoba povlači svoju životnu energiju, ili libido, nazad ka sebi, svom 'ja', odnosno egu. Umesto da ta energija bude usmerena na spoljašnje objekte, aktivnosti ili druge ljude, ona se pretežno fokusira na unutrašnje doživljaje, misli i osećanja. Kada postane previše izražena, može otežati povezivanje sa drugima i kreirati osećaj izolacije, jer osoba nije u stanju da izađe iz okvira sopstvenih preokupacija i očekivanja.

Narcizam je prisutan u svakom od nas, ali se njegova manifestacija razlikuje od osobe do osobe i zavisi od toga koliko je izražen. Dok zdrav narcizam pomaže u održavanju stabilnog identiteta i odnosa, patološki narcizam može dovesti do ozbiljnih problema u funkcionisanju i percepciji sveta. Razumevanje narcizma kao kontinuuma pomaže nam da sagledamo različite načine na koje se on može ispoljiti, od zdravih oblika do ekstremnih patologija.

Autor: Jelena Đurić, psiholog, psihoterapeut

02/12/2025

Granice su poslednjih godina postale nešto poput modne reči; svi ih spominju, svi ih postavljaju, svi na njih imaju pravo. Ali u toj preteranoj popularnosti izgubila se jedna važna nijansa. Mnogi danas granicom nazivaju ono što zapravo nije granica, već izbegavanje. Povlačenje. Trenutak kada osoba ne može da izdrži sopstvenu ambivalenciju i onda distancu nazove zaštitom.

Ambivalencija (unutrašnja podeljenost u kojoj istovremeno osećamo dve suprotne tendencije, na primer da želimo kontakt i da nas u isto vreme plaši) veoma je neprijatna. Ona u čoveku otvori dve struje koje se međusobno sudaraju. Hoću da ti se približim, ali osećam otpor. Želim bliskost, ali se istovremeno uplašim intenziteta osećanja. Kada osoba nema kapacitet da te dve struje izdrži u sebi, javlja se napetost. A kada nema kapacitet ni da je mentalizuje (da razume šta se u njoj dešava iznutra, da imenuje i zadrži osećaj bez impulsa da ga odmah prekine), tada se pojavi potreba za naglim presecanjem. Za povlačenjem. Za tišinom koja služi kao privremeni anestetik.

I onda tu distancu nazovu granicom.

Granica je inače nešto potpuno drugačije. Ona podrazumeva sposobnost da ostanemo u kontaktu sa sobom, ali i sa drugim. Podrazumeva da mogu da ti kažem da sam danas preumorna, da nisam dostupna, da mi treba vreme. Podrazumeva da umem da izdržim i tvoju i svoju frustraciju, da podnesem mogućnost da nećeš biti oduševljen mojom potrebom za prostorom, ali da ostanem u odnosu sa tim. Da ne gasim komunikaciju samo zato što je unutra nelagodnije nego spolja.

Lažna granica je ona u kojoj neko nestane čim oseti da ga ambivalencija preplavljuje. Nema razgovora, nema objašnjenja, nema kontakta. Samo tišina. A tišina, u tom slučaju, ne služi odmoru nego regulaciji. Ona drži osobu dalje od vlastitog unutrašnjeg konflikta.

Granica bez komunikacije nije granica. To je detetov način da smanji unutrašnju tenziju: sakrij se, prestani da postojiš u odnosu i neprijatnost će nestati. I zato se danas svašta zove granicom. Ne odgovaram vikendom, sve mi je previše, ne želim poruke, ne želim pitanja, ne vodim teške razgovore. Ali suštinski, često se iza toga krije nešto mnogo ranjivije: ne mogu da podnesem šta se u meni pokrene kada sam u odnosu koji mi znači. Ne umem da držim dve suprotnosti u sebi, pa moram da isključim jednu.

Zrela granica nije pretnja i nije zid. Ona nije prekid niti igra moći. Ona ne zbunjuje i ne očekuje da drugi nagađa. Zrela granica zapravo se oslanja na kapacitet da osoba ostane u kontaktu dok istovremeno prepoznaje i sopstvenu potrebu i nelagodu koju izaziva odnos. Ona podrazumeva da mogu da kažem da deo mene želi blizinu, a deo mene se uplašio. I umesto da pobegnem, ja to saopštim.

Možda je najjednostavnije reći ovako: granica je zrela onda kada se zasniva na sposobnosti da podnesemo ambivalenciju i da je mentalizujemo. Sve ostalo je samo izbegavanje obučeno u psihološki prihvatljiv jezik.

Jelena Đurić,
psiholog & psihoterapeut

01/12/2025

Ako bi me neko sad pitao šta da radi da mu bude bolje u životu , a da ne ide na psihoterapiju, savetovala bih sledeće :

- Razmislite šta vas raduje (ili vas je radovalo), i u čemu sve uživate, ili ste uživali. Praktikujte povremeno te aktivnosti (svake nedelje pronađite malo vremena za to, ako može češće, još bolje!).

- Uvedite neku fizičku aktivnost. Može i lagana šetnja. Kontakt sa prirodom je važan, kao i sunčeva svetlost. Uhvatite bar malo sunca u toku dana, bolje ćete se osećati.

- Vodite dnevnik emocija - tu zapisujte sve što vas muči, vežbajte da rečima izrazite ono što se dešava u Vama. Nekad će vam to biti jako izazovno i možda nećete znati da tačno objasnite sebi kako se osećate i zbog čega. To je ok, treba vremena da se doživljaj prevede u reči. Redovno ovo praktikujte i primetićete posle nekog vremena kako mnogo bolje razumete sebe i bolje upravljate svojim emocijama.

- Ne verujte svojim mislima kad su osećanja intenzivna, bilo da je reč o prijatnim ili neprijatnim emocijama. Ne donosite bitne odluke dok su emocije intenzivne, tad nismo razumni. Ako postoji mogućnost istusirajte se, 'sperite' sa sebe nakupljeni stres.

- Okružite se ljudima koji su dobronamerni, gradite odnose sa dobrim ljudima, jer sve što je dobro u vašem spoljašnjem životu počinje da postoji i u vašem unutrašnjem psihičkom životu.
Nadjite ljude kojima možete da se požalite. Teško je nekad da sami nosimo sva svoja osećanja, naročito u stresnim periodima. Lakše je kad se podeli sa nekim od poverenja.

- Postavite sebi ciljeve raščlanjene na manje korake i pratite svoj napredak. Zapisujte. Ako ne istrajavate, možda je problem u ciljevima, možda nisu autentični, nego iz neke druge potrebe mislite da treba baš te neke stvari da radite. Razmislite zašto ste sebi postavili baš taj cilj, šta mislite da ćete time dobiti. Ovo je tema za dnevnik, pišite i mislite o tome kad ne ide.

- Razmislite o vašem sistemu vrednosti i proverite koliko ste uskladjeni sa njim. Ne možemo biti zadovoljni sobom ako radimo ono što sami na podržavamo.

- Kad god možete birajte da reagujete iz ljubavi, a ne mržnje. Mržnja je ok, svi je povremeno osećamo, ali to nam ne daje za pravo da uništavamo ono što nam se ne sviđa. Validirajte sebi ovo osećanje, nije dobro pretvarati se da baš nikad ne mrzimo ((besnimo, ljutimo). Imate pravo da se osećate tako kako se osećate, ne gusite to u sebi, vec priznajte, zapišite u dnevniku, mislite o tome. Evo kako da mislite : zamislite da ste i advokat, i tužilac i sudija, jer u suštini sve to i jeste sami sebi. Pa onda na tu situaciju koja vas je razbesnela probajte da pogledate iz više različitih uglova. Tužilac tuži, advokat brani, a sudija na kraju da presudi. Ne da kaže ko je kriv, već da ukaže na odgovornost i jedne i druge strane. Tako dobijate širinu u mišljenju i postajete fleksibilniji, tolerantniji, i bolje ćete upravljati svojim emocijama.

Nastavite listu, ako želite. Šta vi mislite da bi bilo korisno, a da nisam spomenula?

Jelena Đurić
psiholog, psihoterapeut

́

27/11/2025

Uspeh i Samosabotaža: Psihodinamski Uvidi u Unutrašnje Borbe

Ponekad deluje kao da osobe namerno sprečavaju svoj uspeh ili ostvarenje važnih ciljeva, iako ih zaista žele. Ova unutrašnja sabotaža često ima koren u detinjstvu, kada su želje za slobodom i izražavanjem agresije bile strogo kontrolisane ili kažnjavane. Dete koje je kažnjeno zbog izražavanja besa može razviti tendenciju da potiskuje svoje želje. U odraslom dobu, ove potisnute emocije mogu se manifestovati kroz obrasce autodestruktivnog ponašanja – od prokrastinacije do aktivnog samosabotiranja.

Na nesvesnom nivou, osoba koja oseća snažan pritisak za savršenstvom sabotira sebe kako bi smanjila osećaj krivice koji proizlazi iz potisnutih želja i ambicija. Ova krivica se formira zbog ranih iskustava, kada su roditelji strogo kontrolisali slobodno izražavanje želja. Kao rezultat, osoba razvija mehanizam samokažnjavanja koji ima dvostruku funkciju: 1) smanjivanje osećaja krivice za ambicije i 2) prkos prema roditeljskim figurama, izražen kroz autodestruktivno ponašanje.

Lojalnost roditeljskim normama se odvija paralelno. Iako osoba prkosi roditeljima kroz samosabotažu, ona nesvesno zadržava osećaj povezanosti i lojalnosti prema njima, ne usuđujući se da pređe nesvesne granice koje su oni postavili. Ovo se može razumeti kao konflikt između težnje za individualizacijom i unutrašnje lojalnosti, gde prkos i samokažnjavanje predstavljaju način održavanja ravnoteže između te dve sile. Ovaj konflikt je karakterističan za ljude koji su odrasli s roditeljima koji su imali visoka očekivanja i stroga ograničenja, stvarajući ambivalentan odnos prema uspehu i autonomiji u odraslom dobu.

Samokažnjavanje ne umanjuje samo osećaj krivice, već ima i funkciju očuvanja slike o sebi kao "dobre" osobe koja se nije odrekla roditeljskih vrednosti. Osoba tako održava unutrašnju ravnotežu između želje za uspehom i straha od neuspeha ili zavisti drugih, što vodi ka ponavljanju poznatih obrazaca prokrastinacije, nesigurnosti ili straha od neuspeha. Ovaj proces sadrži tri ključne ideje:

1. Očuvanje slike o sebi kao 'dobre' osobe: Samokažnjavanje ne služi samo smanjenju krivice zbog ambicija i slobodnih želja, već i očuvanju slike o sebi kao 'dobre' osobe. Ova potreba za očuvanjem slike o sebi proizilazi iz rane identifikacije s roditeljima, gde su 'dobre' osobine idealizovane, a 'loše' kažnjavane. U odraslom dobu osoba može nesvesno koristiti samokažnjavanje kao način da izbegne suočavanje s "negativnim" delovima sebe (poput ambicija, agresije, zavisti), kako bi zadržala osećaj da je dobra i moralna.

2. Strah od neuspeha i zavisti drugih: Ovaj strah je često povezan s projektovanom sopstvenom agresijom i inferiornošću. Iako osoba može biti svesna svoje želje za uspehom, nesvesno projektuje sopstvenu zavist na druge. Na primer, osoba može osećati zavist prema uspešnijima, ali tu zavist ne prepoznaje kao svoju. Umesto toga, projektuje osećaj zavisti na druge, što stvara dodatni strah da će biti ponižena ili obezvređena ako ne uspe. Ova projekcija zavisti vodi ka strahu od neuspeha, jer neuspeh postaje dokaz da su "drugi bili u pravu" kada su je smatrali inferiornom ili nesposobnom.

3. Inferiornost kao deo unutrašnjeg konflikta: Osoba koja oseća snažan strah od neuspeha može nesvesno verovati da je nekompetentna ili nedovoljno dobra za uspeh. Ova uverenja često potiču iz ranih iskustava u kojima su roditelji implicitno ili eksplicitno prenosili poruku da dete ne sme biti "bolje" od njih ili da nije dovoljno vredno. Kao rezultat, osoba može osećati da je bezbednije ne preuzeti odgovornost za uspeh kako bi izbegla potvrdu svog osećaja nekompetentnosti. Ova inferiornost se povezuje sa strahom od odgovornosti za posledice neuspeha, što vodi ka samosabotaži kao načinu očuvanja unutrašnje ravnoteže.

Kada govorimo o nesvesnim normama postavljenim tokom detinjstva, mislimo na implicitna pravila i ograničenja koja su roditelji nametali, a koje dete internalizuje kao "zabrane" u vezi s izražavanjem ambicija, uspehom ili preuzimanjem rizika. Na primer:

1. Zabrana nadmašivanja roditelja: Poruke mogu implicirati da dete ne sme biti uspešnije od roditelja ili da ne sme ostvariti ono što roditelji nisu mogli. Ovo može voditi osećaju krivice pri pokušaju uspeha, jer bi to značilo prekoračenje roditeljske granice.

2. Zabrana neuspeha: Ako su roditelji strogo kažnjavali dete za neuspehe ili greške, osoba može razviti strah od neuspeha kao simbolički strah od prekoračenja norme. Iako osoba želi uspeh, nesvesni strah od neuspeha deluje kao samosabotaža kako bi se izbegao osećaj krivice zbog "neispunjavanja očekivanja."

3. Očuvanje lojalnosti: Osoba tako održava lojalnost prema roditeljima i njihovim normama, dok samokažnjavanje deluje kao način očuvanja te lojalnosti.

Na ovaj način, samosabotaža postaje način očuvanja unutrašnje ravnoteže, sprečavajući konflikt između unutrašnje lojalnosti i težnje za uspehom.

Svi se suočavamo s unutrašnjim borbama. Razumevanje i empatija prema sebi su prvi koraci ka prevazilaženju samosabotirajućih obrazaca.

Jelena Đurić, psiholog i psihoterapeut

25/11/2025

Ljudi često dolaze na terapiju sa idejom da žele da postanu sigurniji u sebe, da imaju više samopouzdanja, da se konačno oslobode sumnje. Ipak, ono što se otkrije u procesu nije manjak sposobnosti, već unutrašnji glas koji stalno omalovažava, nipodaštava i sabotira. To nije samo samokritika. To je duboko strukturisan odnos prema sebi koji je internalizovan mnogo ranije.

U mnogim slučajevima taj glas je nekada bio spoljašnji. Kritični roditelj, posramljujući učitelj, podsmešljiva sredina. Vremenom je taj ton postao deo unutrašnjeg dijaloga, pa osoba i kada uspe, ne oseti zadovoljstvo. Čak i kada dobije priznanje, javi se sumnja. Nije dovoljno. Nije zasluženo. Nije stvarno.

U terapiji se ne radi na tome da se osoba ubedi da je „dovoljno dobra“. Radi se na tome da počne da prepoznaje taj glas, da ga ne doživljava kao istinu, već kao trag jedne rane unutrašnje pozicije. I da se kroz kontakt, u odnosu, polako gradi novi način da bude u sebi bez da se stalno proverava, obezvređuje ili popravlja.

Jelena Đurić,
psiholog & psihoterapeut

17/10/2025

16/10/2025