12/05/2025
Jedan korisnik društvenih mreža objavio je ovu ilustraciju i napisao:
"Moji roditelji su bili u braku 55 godina. Jednog jutra, moja mama je išla dole u kuhinju da napravi doručak za tatu, kada je doživela srčani udar i pala. Moj otac ju je podigao koliko je mogao i gotovo je odvukao do kamioneta. Punom brzinom, ne poštujući semafore, odvezao ju je do bolnice.
Kada je stigao, nažalost, više nije bila sa nama. Tokom sahrane, moj otac nije govorio, a pogled mu je bio izgubljen. Jedva da je plakao.
Te večeri, njegova deca su mu se pridružila. U atmosferi bola i nostalgije, prisećali smo se lepih uspomena, a on je zamolio mog brata, teologa, da mu kaže gde bi mama sada mogla biti. Moj brat je počeo da priča o životu posle smrti i o pretpostavkama gde bi ona sada mogla biti.
Moj otac ga je pažljivo slušao i odjednom je zatražio da ga ponovo odvedemo na groblje.
"Tata!" odgovorili smo, "sad je 11 sati noću, ne možemo sada na groblje!"
Povisio je glas, i sa suzama u očima rekao:
"Nemojte da raspravljate sa mnom, molim vas, nemojte se raspravljati sa čovekom koji je upravo izgubio ženu sa kojom je proveo 55 godina."
Nastupio je trenutak poštovanja i tišine, i poslušali smo ga. Otišli smo na groblje. Sa baterijskom lampom došli smo do njenog groba.
Moj otac je seo, pomolio se, i rekao nama:
"Bilo je to 55 godina, znate? Niko ne može zaista da priča o pravoj ljubavi ako nije prošao život sa jednom osobom. Nas dvoje, bili smo zajedno i u dobru i u zlu. Kada sam menjao posao, pakovali smo se zajedno kada smo prodavali kuću i selili se. Delili smo radost gledajući kako naša deca postaju roditelji, zajedno smo tugovali zbog odlaska dragih osoba, molili se zajedno u čekaonicama nekih bolnica, podržavali jedno drugo u bolu, grlili se svakog dana, i praštali greške.
Deco, sve je to prošlo, i večeras sam srećan. Znate li zašto sam srećan? Zato što je ona otišla pre mene. Nije morala da prođe kroz agoniju i bol da mene sahrani, da ostane sama posle mog odlaska. Ja ću biti taj koji će to proći, i zahvaljujem Bogu na tome. Toliko je volim da ne bih želeo da pati."
Kada je moj otac završio sa pričom, mojoj braći i meni su suze klizile niz lice. Zagrlili smo ga, a on nas je utešio:
"U redu je. Možemo kući. Hvala vam."
Te noći sam shvatio šta je prava ljubav. To je mnogo više od romantike i strasti. To su dvoje ljudi koji stoje jedno uz drugo, koji su posvećeni jedno drugom kroz sve dobro i loše što život donese. Mir u vašim srcima."
Izvor ilustracije: /X.
