06/09/2021
Bogata spoznanja…
Milan Marić, glumac - SEBE SAM UPOZNAO NA PSIHOTERAPIJI
- Kada se zbilja „emotivno razbijete“, ne možete posle odigrane scene da se odmah vratite svom biću. Nekad je potrebno nekoliko meseci ili čak godina da se posle neke uloge oporavite. Meni je trebalo skoro dve godine da se posle filma „Dovlatov“ povratim i fizički i psihički. Za tu ulogu morao sam da se ugojim dvadeset kilograma, što je nosilo određene posledice, a da ne pominjem koliko je emotivno taj proces bio težak. Tada kod sebe neke stvari načnete, a kasnije želite da ih zatvorite. Kao kada želite da skinete krastu, pa onda počne da krvari ponovo. Onda opet prolazite iste stvari kroz koje ste mislili da ste prošli, pa shvatite da morate još da prolazite. Bude veoma teško na psihičkom planu, a naročito što sam ja to doživljavao već pri prvoj velikoj ulozi, pa još kad sam otišao potpuno sam u Rusiju, gde nisam poznavao nikoga.
Da li ste osećali potrebu da se obratite psihologu?
- Moja je sreća što nemam nikakav problem s tim pa već godinama odlazim na terapiju i o tome ponosno govorim. Mnogo mi pomaže, smatram da je to stvar lične higijene, poput tuširanja ili pranja zuba. Terapija je moj najbolje utrošen novac. Pomaže mi da upoznam sebe, a to je isto vrlo težak proces. Neke stvari jednostavno ne želite da prihvatite. Imate, recimo, neki problem i mislite da je mnogo strašan, a rešenje vam je ispred nosa. Onda uvidite banalnost svega toga i to vas zapanji. Kažem sebi: „Deset godina muči me jedna stvar, kako je nisam odmah video“.
O čemu obično govorite na tim terapijama?
- To je kontinuirani rad na nečemu, nekad samo prepričavam prethodni dan, samo se ispričam. Nekad pokušavam da izvučem problem koji se nalazi duboko u meni i koji me muči. Imam neki svoj proces. Ne postoji jedna specifična stvar, to kod mene nije stvar incidenta. Suština je u tom konstantnom upoznavanju sebe i mapiranju sopstvene psihe. A gde je psiha, tu je i emotivni aparat.
U kojoj meri je važno da za terapeuta izaberete pravo lice, plaši li vas nekad koliko ste u stanju da sebe ogolite pred nepoznatom osobom?
- I to se nauči, morate da se nosite s tim šta pričate, kome pričate, ali najvažnija stvar je da zapravo pričate „sami sa sobom“. Čak nije ni neophodno da na kraju dobijete „dijagnozu“. Znam da mnogi greše tako što na terapiju odlaze u nadi da će im neko drugi promeniti život. Onda je terapeut zapravo nekakva „vaspitačica“ od koje očekujete da vam obriše nos. Ne, vi morate sami sebe da menjate. A ljudi veoma lako odustaju od toga jer nemaju snage.
Vi niste odustali. Šta ste postigli za sve ovo vreme?
-Sve više sam sa samim sobom „na ti“. Promenio sam odnos prema sebi, način na koji preispitujem svoje postupke, naučio da prepoznam zamke koje samom sebi pravim i na kojima klecam. Dešavaju se tu i krize. Osetim da stojim u mestu, da se ništa ne menja nabolje. Zvučaće vam čudno, ali kad to osetite, tada se zapravo krećete. Kad počinjete da pružate otpor prema terapiji, pitate se zašto bacate pare a ne rešavate problem, tad treba nastaviti.
Ne krijete da ste u emotivnom smislu sami. Da li ste naučili kako da se izborite sa samoćom?
-To je čudna stvar, svi beže od samoće, a od nje zapravo ne treba bežati. Treba preispitati šta nas kod nje u stvari plaši. Mnogi u strahu od samoće ulaze u odnose koji suštinski ne valjaju, tek da ne bi bili sami. Samoća je prirodno stanje, treba stići do toga da vam donese mir. Treba tražiti odgovarajuću osobu u životu, ali ne očajavati ako ona ne dođe. Takođe, treba napraviti i kompromis sa sopstvenim prohtevima i shvatiti šta želite. Dok sve ovo govorim, svestan sam da ni ja još nisam sve to savladao, još sam u procesu učenja.
